Ako se razgrnu dim i prašina koje su i prošle sedmice dizali političari praveći od ničega vesti i sejući strah, neizvesnost i animozitet, postoje samo dve važne vesti…

Prva je da je održavanje golog života male porodice u avgustu u odnosu na jul poskupelo za 500 maraka. Druga je da je Centralna Srbija prema podacima Eurostata među najsiromašnijim regionima u Evropi. Bosnu i Hercegovinu niko više i ne zarezuje znajući da je gora i od Srbije. No, ovo je malo kome bilo zanimljivo. Zato, da vidimo šta nas je zaokupljalo na početku septembra.

Premijer nam je prošle sedmice otišao za Rusiju. Živi nismo dok se ne vrati. Prosto ne znamo hoće li potrefiti put nazad. Rikverc mu nije jača strana jerbo kao i svi veliki ljudi, kojima bogu hvala obilujemo, gleda pravo u budućnost.

Njegov šef pak, gleda samo u visinu. Pravo mu i ne treba jer retko ide autom. On jezdi oblacima i aterira tek ponekad, koliko da izda naređenja posilnima.

U odsustvu premijera, ministarstvima je izdao direktivu, da znaju liniju koje treba da se drže. Ako liniju ne vidite, što reče jedan mudar čovek, to je zato što mnogi stoji na njoj, pa se od tog mnoštva ona ne primećuje. Naivan čovek bi pomislio i da ne postoji, da je sve spontano, a ne dirigovano kao, ne budi primenjeno, skup na Kozari.

Elem, neko se čeliči postom, neko kupanjem u ledenoj vodi, a mi kolektivinim vežbanjem patriotizma. Što nas je manje, sve smo luđi, kratko bi glasio slogan sa događaja koji se priprema za koji dan.

Ministar Vulin uvek u uniformi, spreman, ordinira sa obe strane Drine. Vidiš jednog, ali izjavljuje za trojicu. Prosto ušima hvata signale koji bi mogli da zaprete srpskom narodu i promptno reaguje. Gladne i jadne nas već deset dana zrače patriotizmom i leče od spoznaje da živimo na ivici.

“Sve je u glavi”, poručuje Vulin. “Kako zračiš, tako i privlačiš”, guguće dok zoblje zrna grožđa iz udobnosti stana na Zvezdari, a nekad i iz luksuza spa centra, braneći tezu da beda lepše izgleda ako se piše ćirilicom, a sirotinja je manje tužna kada se ogrne zastavom.

Kad se pogleda tv, ispadne da je sreća što smo uopšte živi koliko atakuju na nas. Da nije ovih što nas brane, načisto bismo propali. Ovako smo samo propaducnuli.

Ipak, naš život je ništavan u odnosu na misiju koja nam je nametnuta- praviti spomenike dok ne crknemo. I, što reče Vučić, ne stidimo se naših žrtava, naprotiv! Idemo i korak dalje. Oni su pali za ideale, a mi ćemo da podlegnemo iz čista mira. Ako je kome i teško, slobodno može da se seli jerbo su ovde dobrodošli oni beslovesni koji ne pitaju mnogo i slede direktivu.

Za to vreme, glavni Baja je prvo odleteo do Ždrebaonika. Tamo je božija ispostava na zemlji potvrdila da je Bog na nebu beskompromisno uz najvećeg dobrotvora, takoreći čovekoljupca.

Jeste da ume da opsuje, pa i da se pobije. Može i da popije, ima dosta toga i na savesti, ali nedokazano. Pa i Isus je znao u besu da obori tezge ispred hrama, a da neće običan čovek u pravednom besu poruštiti za stranku i za sina i za kuma što potrebuje.

Jeste da Bog sve vidi, ali odavno ne gleda ovamo gde mali zemaljski bogovi kolo vode. A ako ga i razgneve, dok božija kazna stigne, biće već u Rusiji ili nekom drugom Kipru. Kupili smo im i avion i helikopter, mogu da biraju čime će uteći.

Baja je u obilazak poveo i svoje mladunče jerbo, dok ih gnev božiji ne stigne, planira u nasleđe da mu ostavi celu zemlju.

Ovaj put su aterirali u Trebinje gde su ih dočekali tapšači. Tapšali su kad je najavljen novi put do Foče, a sad i padaju od sreće na kolena kad je Baja rekao da od puta nema ništa.

“Vi biste baš da vam ja sve završim. Nek’ drugi lupaju glavu time, nećemo im valjda ostaviti sve na tacni. Pare smo potrošili na penzionere, a morao sam i malom da dam. Bolje da radi,nego da se drogira. Nešto je otišlo i na Cecu, pa se slavilo, nemojte sad da se pravite ludi”.

Ukratko, i od sad, pa ko zna do kad, ko hoće u Hercegovinu može helikopterom. Što bi rekao legendarni Grunf iz Alana Forda- Ko leti, vredi. A ko nema helikopter, ne treba ni da ide jerbo ga bog nizašta nije stvorio.

Elem, u sunovratu vrednosti, na površini pliva onaj ko je sposoban ne da vodi nego da zavodi. Neko ko će činjenicu da smo najsiromašniji u Evropi zakloniti patriotizmom na steroidima.

Ako mislite da je to umetnost, dovoljno je da pogledate da su na društvenim mrežama u prošloj godini zemljaci najviše tražili Zadrugu uživo i Parove. Jasno je da nismo zavedeni nego kolektivno prosti i neobrazovani. A u skladu sa tim nas i tretiraju.

Milanka Kovačević